Vanja Udovičić, ministar omladine i sporta, gostovao je u ponedeljak veče na TV Prva, u emijiji “Tok Šok”, gde je iz nekog drugačijeg ugla pokušao da objasni svoju uspešnu karijeru i put od kapitena vaterpolo reprezentacije do mesta u Vladi Srbije.

Udovičić je kao bivši vaterpolista Partizana, Jadrana, Posilipa, Pro Reka, Mladosti i Radničkog iz Kragujevca osvojio sijaset trofeja, pogotovo sa kapicom nacionalne selekcije na svojoj glavi, a u razgovoru sa novinarkom Ksenijom Bujišić otvorio je dušu.

Za početak, otkrio je kada se prvi put susreo sa vaterpolom.

– Moj prvi prvi susret sa vaterpolom je bio kada sam imao dve godine ili tako nešto. Sa majkom sam šetao Topčiderskim parkom i u sred zime, obučen kao i svako dete u skafanderu, otrgao sam se i skočio u fontanu, jer sam istinski voleo vodu. Ona i danas prepričava da je to momenat kada je predviđeno da ja volim vodu. Sećam se toga, jer su to trenuci koje svako u sebi nosi. Drugi moj trenutak, gde sam definitivno shvatio da je voda moj izbor jesu letovanja na kojima sam po tri meseca provodio kod babe i dede i koja su u potpunosti bila okrenuta životu u kampu. Prikolica, šator, gomila dece jer nam je porodica bila brojna. Tada sam i naučio da plivam, a neka je uvek bila anegdota da sam sa godinu dana, čak i manje pošto sam rođen u septembru, da me deda ubacio u vodu i rekao da će dete tako da nauči da pliva – rekao je Udovičić koji je oktio kako je počeo da trenira vaterpolo:

– Odabir mojih roditelja je bio da me odvedu na bazen na vaterpolo, to je bio početak onih vrlo nestašnih i možda i teških vremena kada j ecelokupna zemlja bila u krizi. Moram ovom prilikom da se zahvalim i majci i pokojnom ocu koji su uradili izvanredan posao i smatram da svako treba da se zahvali porodici i prijateljima koji su učestvovali u kreiranju i stvaranju. Ta podrška je najvažnija.

– Oni su izabrali vaterpolo, jer su vaterpoilisti tada bila u modi. Tada su deca uzvikivakla imena Igora Milanovića i Aleksandra Šoštara. Čak smo ispred zgrade imitirali vodu i šutirali jedni drugima. To je više bio rukomet nego vaterpolo. Ali je neka tada ekipa iz kraja krenula na Banjicu na vateprolo. Bilo je “Hej, hajde da se družimo, idemo u vodu.” Roditelji su rekli: “Super.” A, iskreno da vam kažem, da sam bio malo trapav za ostale sportove. Roditelji su shvatili da ne trčim baš najsjajnije i da se ne snalazim na suvom u najboljem svetlu i onda je bilo: “Hajde ti dete u vodu, da ne padaš više i ne lomiš delove tela.” Pogpodilo se da nisam menjao sportove i da je moja karijera krenula na taj način.

Zanimljivo, Udovičić je jedan od retkih koji kroz svoje odrastanje nisu menjali sport. Ostao je dosledan svom prvom izboru.

Printskrin: TV PRVA

– Bila su drugačija vremena. Danas su generalno brža i modernija, živimo u virtulenom svetu i to je nešto što će obeležiti narednu deceniju i pokazuje se da je sva budućnost u tome. I deca su naprednija brža i sposobnija, život je brži. Informacije su dostupne. Deca su ranije svoje vreme za igru trošili napolju i najveća kazna je bila ako ti ne daju da ideš na sedam dana napolje. Danas je drugačije i najveća je kazna ako detetu ne daš mobilni telefon. U tom smislu, manje su roditelji birali različite sportove i pravila se ranije i selekcija. Sport je bio suroviji tada. Ja lično jesam zahvalan što sam se pronašao, ali i roditelji su istrpeli određene stvari.

– Drugačije je tada bilo jer smo svi usklađivali školu i treninge. Treninzi u vaterpolu su bili spartanski. Danas kada kažete da trenirate tri sata ujutru i tri sata uveče, nekada je bilo četiri sata ujutru i četiri uveče. Pa onda dok dođete sa Čukaričke Padine do Banjice, a u ono vreme su autobusi išli kao antibiotici na osam sati. Gurate se, treba vam sat vremena do Banjice, pa posle treninga u 21 ili 22 nazad… A pre toga ste imali školu i iz škole trčite… To je bilo u petom ili šestom razredu. Dešavalo mi se da zaspim zimi u autobusu, da vas vozač probudi na okretnici 55. u Železniku i kaže: “Dete, ja ne idem nazad. Hvataj drugi autobus. ” A tada nije bilo mobilnih telefona, pa kad dođete kući morate da istrpite sve kritike roditelja koji baš i ne veruju da si zaspao. To su sve trenuci koji očvrsnu dete i naprave razliku kod dece.

U prvi tim Partizana je kročio 1998. godine, i to igrom slučaja – kada su ekipu napustila sedmorica standardnih prvotimaca.

– Četiri nindža kornjače tada su ušle u tim. Jedan sam ja, drugi je bio Živko Gocić, i još dvojica Darko Golubović i Dejan Milaković. Stariji su nas zvali tako i svako je imao svog Splintera, učitelja koji je bio zadužen za tebe. Ti si tada klinac, ne znaš ništa, Uplašen si, željan dokazivanja. Ulaziš u prvi tim u septembru, a 1999. kreće bombardovanje. A ti samo razmišljaš da se pokažeš, da kažu posle da se borio.

Printskrin: TV PRVA

Godine 2003. je napustio rodni Beograd i preselio se u Herceg Novi, u ekipu Jadrana.

– Od mog cimera, Slobodana Bobe Nikića, pokojni otac je tada došao i rekao: “Jao sine, ideš tamo, oni su ti svi rođeni dva dana pre lisice. Pazi šta ćeš, jao dete.” Meni je Herceg Novi bio značajan zato što je to osamosatljenje od porodice, susretane sa nekim ljudima koji su postali prijatelji, sticanje životnog iskustva. Taj prelazak u Herceg Novi je bio veoma krupan korak. 

Iz Jadrana je otišao u Italiju, gde je najpre branio boje Posilipa iz Napulja.

– Odlazak u Italiju kao momenat drugačijeg života, putujete tamo gde ne znate reč jezika. Loša strana svega je što Italijani ne vole engleski. Pogotovo jug Italije, Napulj. Meni je život tamo prijao jer su izuzetno temperamentni. Grad pun života i duha, grad kojinima svoju istoriju gde su pišu i knjige. Više je okrenut lošem marketingu zbog kriminala i mafije…

– Meni je bilo teško zato što nisam znao reč italijanskog, a došao sam u ekipu koja je bila prvak Evrope. Očekivanja su bila na najvišem nivou. Ono štro je zanimljivo jeste da sma tamo naučio napolitanski. A vi kada imate film na napolitanskom, Italijani ih ne razumemju i ide prevod ispod na TV-u. Meni se dogodilo nakon dve godine života u Napulju da sam, kada sam prešao na sever, shvatio da ne znam reč italijanskog i da sam morao sve ispočetka da učim. U Napulju sam imao i borbu sa kilažom, to je grad sa najboljom picom, kroasani, mocarela, najbolji espreso… Najveći izazov je bio održati kilažu.

Printskrin: TV PRVA

Iz Posilipa se preselio u Pro Reko s kojim je dva puta bio prvak Evrope. Ipak, ono što će takođe ostati upamćeno iz tog perioda jeste ponuda da igra za reprezentaciju Italije koju je odbio.

– Da, ja sam prešao iz Napulja da igram za Pro Reko. Nakon godinu dana igranja tamo, dobio sam tu neku nepristojnu ponudu. Imao sam već italijanski pasoš i mogućnost da igram kao Italijan. Zatim su doneli odredbu da naturalizovani sportista ne može da igra za njih ako ne igra za reprezentaciju. Predsednik Pro Reka, koji je značajna ličnost tamo i po uspešnosti i po aferama, je došao i rekao mi  da želi da ja igram za Italiju. “Možeš da obezbediš sebe i druge generacije i nakon toga imaš mogućnost stalnog radnog odnosa u Nigeriji, gde imam poslove i gde je početna plata veoma visoka. Gde se živi i radi na specifičan način, 30 dana ste dole i 30 ovde. Ugovor na šest godina kojim si sve obezbedio.

– Sada da pitate moje roditelje, oni će reći da sam ispao tvrdoglav. Ali rekao sam mu NE! Čoveče, ja sam sanjao da igram za reprezentaciju. To mi je bio put kada sam krenuo. Samo da postanem igrač prvog tima Partizana, zatim kapiten Partizana, pa da igraš za reprezentaciju i osvajaš trofeje i budeš kapiten nacionalnog tima. Rekao sam mu: “Pa ja sada sanjam svoj san, postao sam kapiten reprezentacije.”

Ostaće upamćeno i to da je 2013. godine, na vrhuncu svoje uspešne karijere, odlučio da napusti bazen i postane ministar. Sada je oktio i zašto je to uradio.

– Bio sam uvek istureni pojedinac koji se nije libio da istakne stvari koje mu se nisu sviđale ili sam smatrao da treba drugačije. Naravno, iz perpsektive sportiste. Ne razumejući onu drugu stranu medalje, kada sednete sa druge strane stola i shvatite da neka opravdanja postoje. Sada smo ipak pomerili neke granice i došli smo do toga da čekate nagradu dve godine do danas kada u roku od sedam dana dobio sredstva koja je zaradio, i to duplo veća nego što su bila tada. Zatim uslovi treniranja, oprema koju smo imali tada, koliko su nas pratili…

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

– Ja jesam ranije kritikovao i sada ne bi bilo moralno ako ti neko daje šansu i veruje u tebe da napravite uspehe, da odbijem takav poziv. Smatram da bi to bilo nečasno. Prihvatio sam, što je bio šok za moje roditelje i prijatelje. Rekli su mi da sam lud, da moram da igram još jer idu OI u Riju kao kruna karijere. Ali sam prihvatio mnogo značajniju i odgovorniju ulogu da sa nekog drugog mesta pokušam da napravim rezultate koji su probližno slični onima koju smo pravili kao reprezentacija – rekao je Udovičić koji je na ovoj funkciji već osam godina;

– Sport je vrlo jednostavan, igrate utakmicu, imate pravila i ono što je najvažnije – imate semafor! I da budem iskren, naš rezultat na semaforu je u potpunoj pozitivi. Do sad smo imali neke seoske i drugorazredne lige u svakom segmentu. Sada igramo Ligu šampiona u svim tim segmentima. I po takmičenjima i po osvajanju medalja, uspesima naših klubova, investicijama u našem sportu koje nije nikad veće. I nagrade su nikad veće. Mogu lično da posvedočim tome i moram da se zahvalim celokupnom timu. Vladi, premijerki, predsedniku Aleksandru Vučiću, što su sport shvatili kao jedan od prioriteta u radu i gde imam njihovu podršku. Koliko god da ste snažan pojedinac, ako nemate jak tim iza sebe onda nemate rezultate. Nama sportisti vraćaju na najbolji način.

Novinarku je interesovalo i zbog čega je omladina ta koja ima mali odziv za vakcinaciju protiv korona virusa.

– Ja sam mislio da smo mi u zabavnoj emisiji – upitao je kroz šalu Udovičić voditeljku, koja mu je kroz osmeh odgovorila:

Printskrin: TV PRVA

– Da, ali ja mogu iskoristim i da vas pitam ono što me zanima.

Naravno, dobila je odgovor.

– Ta tema je “tema svih tema”. Ne u Srbiji, već širom sveta. Procenti odluke mladih ljudi da pribegnu vakcinaciji je svuda nezadovoljavajući. Ja ovom prilikom, moram da iskoristim, da apelujem na mlade ljude da se vakcinišu, da budu heroji i idoli drugima, da se solidarišu sa starijim generacijama i shvate ozbiljnost ove situacije. Da ne veruju baš svemu što pročitaju u tom virtelnom svetu. Poslušajte savet lekara i ono što je naučno dokazano. Moderni vid izlaska iz ove situacije je vakcinacija.

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).